• ТРАДИЦИОНАЛНИ ОКИНАВА КАРАТЕДО - ПОРЕЂЕЊЕ СА КАРАТЕ СПОРТОМ
Текст који следи је део ауторског предавања проф. Такамијаги Шигеруа (Ханши 10. Дан), одржаног у оквиру манифестације »КУЛТУРНА РАЗМЕНА СРБИЈЕ И ЈАПАНА« у Београду на Коларчевом Универзитету, 3. октобра 2007. године.
Са јапанског на српски језик превео је г. Јамасаки Вукелић Хироши Лавов, књижевник и преводилац.
• КАРАТЕДО НА ОКИНАВИ je током свог историјског постојања увек истицао своју традиционалну суштину, као средство за изграђивање личности, за одбрану и јачање физичке способности. У основи му је био пут борилачке вештине, тако да је тек 1970-их година прошлог века, почео да укључује такмичарски елемент, у складу са захтевима новог времена. Дакле, КАРАТЕДО НА ОКИНАВИ је са великим закашњењем почео да се прилагођава времену и да испуњава један од услова савремене борилачке вештине – да буде средство такмичења. Није се другачије ни могло, јер, КARATE је историјски био борилачка вештина чврсто заснованa на традицији.
У Јапану све вештине, не само борилачке већ и друге, као што су на пример: плес, музика, примењене уметности и.т.д., су се историјски развиле на друштвеној основи надметања. Историја ових вештина, посебно од модерног доба на овамо, јасно показује тенденцију јачања такмичарског елемента.
И КАРАТЕДО (као једна од борилачких вештина) морао је да укључи елеменат надметања. То је историјски процес кроз који и КАРАТЕДО мора да прође. Па ипак, такмичарски елемент не сме се развијати на штету аутентичне суштине борилачке вештине, јачања физичких способности и изградње личности. То значи, да се мора смислити начин да се органски повежу и ускладе традиција борилачке вештине и елементи такмичења.
КАРАТЕДО као традиционална борилачка вештина, мора де сe заснива на законитости постојања облика вежбања које почиње у KАТАМА – формама, па се преко КУМИТЕА – борби, поново враћа на КАТА форме. КАРАТЕ се не може развијати насупрот тој законитости, чак и у времену када се у свим врстама вештина јача такмичарски елемент. Ако КАРАТЕДО нагиње само на једну, такмичарску страну, он не може да испуни своју примарну улогу и мисију чувања традиционалне културе.
| • | СПЕЦИФИЧНОСТИ БОРИЛАЧКОГ И ТАКМИЧАРСКОГ КАРАТЕА (СА ГЛЕДИШТА ВЕШТИНЕ И СПОРТА) |
Логични закључци, произашли поређењем борилачког и такмичарског КАРАТЕА, дати су у следећој табели:
| ИДЕЈНА ОСНОВА ПОРЕЂЕЊА БОРИЛАЧКОГ И ТАКМИЧАРСКОГ КАРАТЕА | ||
БОРИЛАЧКА ВЕШТИНА |
<————> | БОРИЛАЧКИ СПОРТ |
ИДЕАЛИЗАМ |
<— 01 —> | ХУМАНИЗАМ |
БОРБА ЗА ЖИВОТ ИЛИ СМРТ |
<— 02 —> | БОРБА ЗА ПОБЕДУ ИЛИ ПОРАЗ |
СМРТОНОСНА ТЕХНИКА СЕ НЕ ПРИМЕЊУЈЕ |
<— 03 —> | ПОБЕДОНОСНА ТЕХНИКА СЕ ПРИМЕЊУЈЕ |
ТЕХНИКА ОПЛЕМЕЊУЈЕ ДУХ |
<— 04 —> | НЕ МОРА ДА ОПЛЕМЕЊУЈЕ ДУХ |
ТЕСНА ВЕЗА СА ЗЕНОМ |
<— 05 —> | НЕЗАВИСНОСТ ОД ЗЕНА |
ВЕЖБА СЕ КАО ПРАВА, РЕАЛНА БОРБА |
<— 06 —> | ВЕЖБА ЗА УЖИВАЊЕ; ЗА ОКО И ТЕЛО |
МОГУЋНОСТ ДОЖИВОТНОГ БАВЉЕЊА |
<— 07 —> | БАВЉЕЊА ДО ОДРЕЂЕНЕ СТАРОСТИ |
ИНДИВИДУАЛНИ СИСТЕМ ТЕХНИКЕ |
<— 08 —> | КОЛЕКТИВНИ СИСТЕМ ТЕХНИКЕ |
ПУБЛИКА НЕПОТРЕБНА |
<— 09 —> | ПУБЛИКА НЕОПХОДНА |
ДОЖИВОТНИ ТИТУЛАРНИ СИСТЕМ |
<— 10 —> | ДИНАМИЧАН СИСТЕМ РАНГИРАЊА |
САЛА ЗА ВЕЖБАЊЕ »ДОЂО« |
<— 11 —> | ТРЕНИНГ САЛА, ИГРАЛИШТЕ, ДВОРАНА |
Ко се нађе у свету борилачких вештина, стално сe налази на самој ивици живота и смрти. Идеја борилачке вештине непосредно је везана за поглед на живот и смрт. У КАРАТЕУ, као борилачкој вештини, то би се могло исказати: "Убиј једним ударцем, непогрешиво се одбрани. Вежбај жестоко и сурово и никада не губи са ума идеју живота или смрти. Буди увек спреман да погинеш, ако направиш погрешан корак, исто као и у борби голим мачевима."
Када, после суровог вежбања на ивици живота и смрти, борац досегне тако висок технички ниво, да може да одлучи о противниковом животу или смрти, неће више бити у стању да примени ту технику у борби. Када осети страх од последица примене смртоносне технике, борац више није у душевном стању да је примени. У том тренутку, он почиње да у пракси следи конфучијанску логику "БЛАГОРОДАН ГОСПОДИН НЕ ПРИЛАЗИ ОПАСНОСТИ" и тако избегава сваку могућност сукоба и борбе. Схвативши да су живот у заједништву и благостање за све прави идеал човека, посвећује свој цео живот да и сам буде остварење тог идеала, и коначно, улази у узвишен свет просветљења.
Супротно, у спорту, важно је да такмичар победи противника, или постигне што је могуће више поена да досегне победу. Питање живота и смрти се не поставља при увежбавању техникa. Такмичар ће користити и најувежбанију "смртоносну" технику против супарника. Логика борбе за победу, тражи њену примену.
Спорт високо цени усаглашавање и прилагођавање као вредности, али је лишен мисаоне дубине, да човек усавршавањем технике уђе у високи духовни свет и да каљењем духа и тела открије коначан пут. Он у себи не носи идеју да се "ТЕЛОМ И ДУХОМ ИЗУЧАВА ПУТ".
| ИДЕЈНА ОСНОВА ПОРЕЂЕЊА БОРИЛАЧКОГ И ТАКМИЧАРСКОГ КАРАТЕА | ||
БОРИЛАЧКА ВЕШТИНА |
<————> | БОРИЛАЧКИ СПОРТ |
ЈЕДАН ПОКРЕТ ЈЕ КОНАЧАН |
<— 01 —> | СВАКИ ПОКРЕТ ЈЕ РЕЛАТИВАН |
УБИЈ ЈЕДНИМ УДАРЦЕМ |
<— 02 —> | ПОБЕДИ ЈЕДНИМ УДАРЦЕМ |
СИСТЕМ ТЕХНИКЕ ПОЧИЊЕ ОД ОДБРАНЕ |
<— 03 —> | СИСТЕМ ТЕХНИКЕ ПОЧИЊЕ ОД НАПАДА |
НАПАСТИ ПРВИ ИЛИ ДРУГИ ЈЕ РЕЛАТИВНО |
<— 04 —> | ПРВИ НАПАД ВОДИ КА ПОБЕДИ |
Техника борилачких вештина не познаје тзв. "СЛЕДЕЋИ ПОТЕЗ". Један је потез коначан. Грешка је кобна, било у нападу, било у одбрани. Као и у пароли школе мачевања "ЂИГЕН-РЈУ" у земљи Сацума која гласи: "ВЕРУЈ У ПРВИ УДАРАЦ, ЈЕР ДРУГИ ЗНАЧИ ПОРАЗ". У њој је садржана крајња сурвост технике, да се противник обори једним ударцем.
Супротно, у спорту се примена техника понавља. Постоји и други потез, и трећи потез, па тако грешке могу да се исправљају. Потези су релативни.
Борилачке вештине, уметности и спортови имају доста заједничких црта. У Јапану, борилачке вештине у модерном добу, постигле су специфичне облике и заокружиле свој систем као уметност борбе "БУГЕИ", или пут "БУДО". Оне се разликују од спортова Запада који пре свега служе за забаву, разоноду и опуштање, јер имају циљ да се кали дух, кроз јачање тела и технике. И уметности *) у Јапану су сличне њима у том погледу.
*) Уметности су вештине изражавања унутрашњег осећања употребом тела и духа. Калиграфија, сликарство, »НО« драма, музика, плес – свима њима је карактеристично да изражавају употребом тела. Јасно је да спортови, борилачке вештине и уметности, деле такве особине да се у основи заснивају на употреби тела, или другим речима, да садрже нормативност и да изражавају естетску специфичност. Гледајући префињене форме извођача КАТА у КАРАТЕДОУ, гимнастичара или плесача, лако се може уверити да све три вештине деле заједничке особине.
У крајњој линији, ДУХ је оно што одређује квалитет технике. То се зове "ДУХОВНО ОКО", а означава способност да се проникне у суштину ствари. Душевно стање, у пуној зрелости, а које има такву способност, назива се "УОБИЧАЈЕНО ДУШЕВНО СТАЊЕ". То душевно стање је тако спокојно, да се не би ни у којој ситуацији разликовало од уобичајеног стања. Онај ко досегне такво душевно стање може да "ВИДИ НЕВИДЉИВО И ДА САГЛЕДАВА НЕСАГЛЕДИВО".
У свету БУДОА, редослед каљења креће од тела и духа, ка спознаји пута – "ДО". Најпре се полази од тела (јачање физичке способности и усавршавање технике). Затим се изграђује "ДУХОВНИ СВЕТ", и на крају, улази се у "СВЕТ ПУТА". Тим редоследом долази се до крајњег циља: спознаје "ЧОВЕКОВОГ ПУТА". Спознаја пута и јесте крајњи свет технике, до које долазе прави мајстори. То је духовни свет. КАРАТЕКА стиже до крајњег света тек после дугогодишњег вежбања.
Онај који достигне "ПУТ ЧОВЕКА" биће ослобођен "свих жеља, страсти, беса и зависти" и проводиће живот у чистом и ничим не ометаном стању духа; биће ослобођен опсесије. Када се стекне чиста душа, изванредно се види свет око себе и изоштрава моћ проницања у кретање ствари; тј. досеже се стање да се остане равнодушан према свему и постаје се несебична личност. Онај ко вежба ТРАДИЦИОНАЛНИ КАРАТЕДО, треба да тежи таквом крајњем стању, кроз усавршавање технике.
| • • • |
